Telo je fizička manifestacija našeg bića. Na osnovnu naših najranijih mentalno-emotivnih iskustava se formirao naš karakter i celokupna građa našeg tela.
Znači, građa našeg tela, pored genetike, odražava sve ono proživljeno tokom života. Određeni tenzični blokovi i slabosti pojedinih regija tela (povrede), se manifestuju baš tamo gde je telo kompenzovalo nešto što naš um nije mogao da iznese.
To bi značilo da određena tela i karakteri imaju svoju posebnu dinamiku, ritam i potrebe, svoju snagu i slabosti.
E sad, znajući sve to da li je ok da u jednom trenutku svog života odlučimo da se pozabavimo telom, i onda telu i sebi počnemo brutalno da namećemo dinamiku, ritam, ciljeve, zahteve, kako želimo da izgledamo i šta želimo da postignemo?!
Ok je da odlučimo da radimo na telu, ali nije ok da forsiramo, a naročito kada nismo upoznati sa problematikom koju nosimo.
Hajde malo da se osvrnemo na neke korake koji će nam koristiti u tom procesu.
Prvi i osnovi korak je da osvestimo naše disanje i da naučimo da svesno dišemo. Da počnemo da primećujemo kako dah teče kroz naše telo i kako, u stvari, pomera pojedine delove tela i stvara protok. Verovatno će se desiti da počinjemo da uočavamo kako su pojedini delovi tenzični i kako bole, kako su kruti, kao da je zaustavljen protok. Posle određenog vremena praktikovanja intenzivnog i dubokog disanja, ta tenzija bi trebalo da popušta, da se razgrađuje.
Naredni korak bi bio da počnemo upoznajemo svoje telo, da ga osećamo. Da uvodimo telo u blage, nežne i spore pokrete, koristeći svesno disanje i da pratimo kako ti pokreti utiču na naše telo. Da se zapitamo li nam je potreban brži ili sporiji ritam? Da li su potrebne intenzivnije ili blaže kontrakcije mišića? Da li nam to što radimo prija i kakav trag ostavlja na našem telu. To bi se moglo nazvati i„slobodan ples“ u vežbanju – radimo samo ono što osećamo da nam prija.
Kada naučimo da se povežemo sa telom i da ga osećamo, onda smo verovatno spremni za naredni korak – da mu zadajemo neke teške zadatke, pojačamo intenzitet, radimo na snazi, jačanju, da imamo neki plan i program koji je prilagođen nama, našim trenutnom psihofizičkom stanju, mogućnostima, problematikom, ali da ćemo u samoj suštini ostati povezani, a ne odvojeni od tela.
Telo nije naša ’zamišljena’ mašina u kojoj je um odvojen i diriguje telu šta treba da radi. Telo i um su jedna celina i ono što radimo sa telom odraziće se u umu i obrnuto.
Rad sa umom je isto tako bitan i značajan i uticaće na telo, ali to je jedna sasvim posebna tema.
Ovo je bilo sažeto predstavljanje kako kontruktivno da pristupmo kada poželimo da se pozabavimo svojim telom i sobom ujedno.
Zakjlučak bi bio da kada odlučimo i počnemo da se bavimo telom to će uključivati i rad sa celokupnim našim bićem, sa našom ličnošću, karakterom i zato taj proces ne treba olako i bizarno shvatati.
