Naše telo nije mašina koja treba da funkcioniše tako što mu um nametne zadate ciljeve i tlači ga određenim brojem ponavljanja, opterećenjima i zahtevima.
U njemu su uskladištene sve naše traume i sećanja koje smo pokupili tokom života. Na njemu se reflektuju sve naše emocije i psihička stanja.
I baš zato je svako telo drugačije i zahteva drugačiji pristup.
Rad sa telom bi trebalo da bude proces koji neprekidno traje. Neusiljeno i suptilno sagledavanje njegovih mogućnosti, ograničenja, snage.
Stoga bi rad sa telom trebalo da obuhvati prvenstveno poštovanje i osluškivanje.
I tek onda, poštovanjem i osluškivanjem svih njegovih ritmova i dinamike stvoriće se uslovi u telu – da se otvori, spontano oblikuje, jača, opusti i ne povredi.