“Emocija je glavni izvor svega što se pojavljuje u svesti. Ne može da se transformiše tama u svetlost ili apatija u volju, ako nema emocije.“ – Carl Jung
Negativnost je deo staze
Joga ima monopol nad pozitivnom reafirmacijom. Nedavno sam bio na masaži, gde mi je terapeut rekao da smo mi, obojica u “industriji pozitivne energije”. Obećanje “prosvećenja” služi da mislimo da moramo da budemo više duhovni, a to bi značilo da treba da budemo malo manje opsednuti našim vremenom, našom decom, našim novcem i sl. Ima neke istine u ovome. Joga nam može pokazati kako je dobar osećaj biti živ.
Ali joga nam, takođe, može pokazati i kako se možemo osećati loše. Dešava se, da kada počnu da se pojavljuju iskrene emocije, praktikanti odlaze. Oni počnu da preskaču časove, ili počnu da misle da joga nije ono što su želeli. Oni kažu “to ne radi na duge staze”. Udaljavaju se izgovorima da: “nisu dobro raspoloženi”, “da su previše zauzeti” ili da su ”suviše depresivni da bi vežbali”.
Sve to nam može, na trenutak, izgledati da joga ne deluje, ali to nije tako. Završetak ne treba da bude negativnost, razočarenje. Negativnost je deo puta i to će nestati, ako to uspemo da razumemo, ako želimo da razumemo sebe uopšte. Ako ne, sputavaćemo polovinu iskustva našeg života i verovatno veliki izvor snage koju možemo pronaći i nastavićemo da propuštamo, previše kompenzujemo, ponavljamo i uljujkujemo sebe.
Joga je istina, ne blaženstvo
Većina nas je provela veliki deo svog života nagomilavanjem i potiskivanjem osećanja, njihovim racionalizovanjem, izbegavanjem, ili sublimiranjem preko vežbanja, hrane, cigareta, televizije ili površnih odnosa. Žene se uče da ne osećaju ljutnju, jer to ne izgleda lepo, nije ženstveno (ili je previše ženski i napadno, preemotivno, hormonski ili van kontrole). Muškarci treba da se osećaju sposobnim sve vreme. U našim naporima da se osećamo bolje, mnogi od nas će početi da se zatvaraju, prodaju na veliko u korist pop psihologije i površne duhovnosti. To se naziva “duhovni bajpas”. To je pokušaj da izbegnemo bolna osećanja, nerazrešena pitanja, ili će nam se javljajti istinoljubljive razvojne poruke, tipa “Sve se dešava sa razlogom”, “Božji putevi nisu naši putevi”, “Izaberi sreću” i sl.
Onda ćemo imati joga čas, jednog dana, preko neta ili u nekom lokalnom joga studiju, gde će joga učitelj uzvikivati. Reći će “izdahnite”, kao da ima nešto orgazmično u tome. On će aludirati na dobrotu vašeg srca, vaše zadnje lože, ili svetlosti unutar vas.
Ako ste poput mene, ovo može stisnuti vaše bande kao pesnice. U jednom trenutku naći ćete se u pozi deteta (balasana), “mila, prijemčiva, bezbedna” poza deteta i nećete osećati ništa, osim dosade, razdražljivosti i apatičnosti. Podizaćete glavu sa prostirke, gledati na sat. Može se javiti i trenutak kada će vaš mozak početi da negira ono predivno što vaš joga učitelj hoće da vam saopšti o vašoj nedavno otvorenoj čakri.
Ovde je suština. Joga ne govori o blaženstvu, već nas upućuje na istinu. Duhovnost nije nužnost, nego težnja srca. Prosvećenje nije “nepostojanje” negativnih osećanja, već njihovo razumevanje, kako ona deluju na nas i kako se odražavaju na telu. Opraštanje i izbegavanje povređivanja drugih ljudi nemaju veze sa osećajem velikodušnosti ili osećajem da ste dovoljno veliki (da ste bolji od ostalih ili snishodljivi), već sa razumevanjem i prepoznavanjem da je teško sprovoditi ispravne akcije, kao i preuzimati odgovornost za ono što je teško.
Opraštanje često dolazi baš onog trenutka kada priznamo sebi koliko smo sami puni gorčine. Ljubav nije uživanje sve vreme. Ponekad ljubav boli. Ona je živa.
“Joga je ljubavna priča. Ali ne paperjasta, romantična ljubavna priča, već stvarna. Ona koja omogućava promenu. ”
Emocije su prolazi, putevi ka unutra. Cilj nije egzistiranje bez senki, da postanemo toliko duhovni da ne osećamo više dosadu, ljubomoru, ili nemir. Cilj je suočavanje sa teškoćom, tako što ćemo biti voljni da uđemo u mrak, biti dovoljno hrabri da prošetamo kroz tamu da bi došli do svetlosti.
Prolaženje kroz senke
Pošto joga traži od nas da radimo i sa telom i sa umom, mogući rezultat može biti zbrkanost, konfuzija. Biće momenata kada ćemo u telu osećati gnev, toplinu i osetljivost, treperanje, bez jasne indicije uma šta se to sa nama dešava. Biće i dana kada će dosada i usamljenost delovati tako intenzivno, da nas mogu, zapravo, izranjaviti. Pojavljivaće se milion načina da nam naš um saopšti da to ne vredi, da to ne radi i da ljubav nije stvarna.
A ipak, joga nam je već verovatno dala nagoveštaj toga. Vi ste verovatno, već, osetili kako ljubav – bilo da je romantična ili etička, saosećajna, životna – je jedina stvar koja je realna. Ona je najviše i najbolje u ljudima – suptilna, misteriozna i direktno vezana za senke. Život je često istovremeno nepodnošljivo surov i poražavajuće dražestan.
Senke će se pojaviti. Apatija, melanholija, ono što su hrišćanski mistici nazivali “pustoš”, egzistencijalisti “očaj”, menjaće se kako se mi budemo kretali ka tome. To nije put koji će nas isceliti, ali je put kroz iskustvo kroz koje moramo proći.
Promatranje kako nas stvari napuštaju
Postoje stotine situacija koje nam govore da nešto ‘treba da prebolimo’, da ’mislimo pozitivno’, ili da nešto ’treba da napustimo’.
Joga je ljubavna priča u kojoj se stvari odvajaju. Bog se udaljava, na isti način kao kada odnosi zemlju. Prvo ide ovo, zatim sledi ono. Nestala su uzbuđenja, nakon prvih meseci joga časova i lakoća učenja nečeg novog, svaki put kada ste ušli. Poremetili ste raspored odlaska tri puta nedeljno, koji ste imali. Umanjila se snaga vaših ramena, kao i želja da održavate dijetu. Nestalo je poverenje preobraćanja.
A onda mali pokret u srcu. A zatim drugi. I opet sve iz početka.
(text prevela Ivana Đikić; preuzeto sa sajta upliftconnect.com)