Sa Ivanom Đikić, instruktorkom joge, imala sam sreću da se sretnem u trenutku kada sam tražila neki metod vežbanja koji bi me pokrenuo, a ne iscrpeo, koji bi mi dao energije, a gde bih deo energije i potrošila i što je najvažnije izbacila negativnu energiju i akumulirani stres koji je samo rastao, a nikako nije odlazio. Kada sam prvi put došla u njen mali, ljupki studio i kada je počeo čas, ona nas je odmah usmerila da koncentracijom na disanje probamo da umirimo misli i da kakav god da nam je bio dan probamo da se ne vraćamo na to nego da prihvatimo to što je bilo i da vežbamo koncentrišući se na svoje telo koje je sada i ovde, shvatila sam da ne moram dalje da tražim. Njeni časovi nisu samo joga, nego traganje za finim osećajem ritma koji vodi ka ravnoteži u nama i oko nas.
- Kako je joga uopšte došla u tvoj život?
Uvek me je zanimao rad sa telom. Bila sam vrlo spretna i talentovana za sport. Međutim, u svim tim aktivnostima, nisam pronalazila potpuno zadovoljstvo. Osećala sam da nešto u svemu tome fali, nedostaje neki dublji smisao rada. Počela sam da idem na časove joge. Tada je ona još uvek bila potpuna mistifikacija. Shvatila sam da je to baš ono za čim sam tragala – rad na sebi. Radimo sa telom, ali istovremeno treba da pratimo dah, osećaje unutar tela i stanje uma, da budemo potpuno iskreni dok sve to radimo, svesni i prisutni. To je ono što je nedostajalo u drugim oblicima fizičkog angažovanja.
- Da li si u okviru svog putovanja kroz jogu izučavala i nešto drugo?
U početku sam mislila da je joga svemoćna. Ali kroz praksu sam shvatila da to i nije baš tako. Samu jogu su stvorili ljudi koji su živeli u potpuno drugačijim životnim uslovima od onih u kojima ljudi danas žive. Meditirali su, jeli blagu i nestimulativnu hranu, posmatrali prirodu i životinje i na osnovu tih promatranja oformili su celokupan sistem i mnoge položaje (asane). Tako da ta izvorna priča danas neće imati baš velikog smisla i neće dati sasvim dobre rezultate, ukoliko se ne prilagodi i ne modifikuje i onda zdravo implementira u način života čoveka 21. veka.
Da bih došla do još nekih novih saznanja i što boljih rezultata u radu, počela sam da izučavam i neke druge sisteme i principe u radu sa telom, kao što je npr. pilates, čiji se principi u vežbanju razlikuju od jogičkih. I homeopatiju sam studirala tri godine, gde je princip u lečenju potpuno individualizovan i gde se u odabiru leka, pored fizičkih i generalnih tegoba, vrlo uvažava mentalno i emotivno stanje pojedinca. Budistička učenja o funkcionisanju uma su isto vrlo značajna za moj rad. To mi je sve pomoglo da počnem da nazirem obrise toga kako se stvarno čovek oseća danas, da to u velikoj meri zavisi od toga kakav život vodi i da krenem da iz tog razumevanja gradim svoj individualni pristup u radu sa ljudima, prvenstveno u održavanju dobro stanja tela i duha. Tako da sam mnoge joga položaje izbacila, ako bih primetila da su rizični za telesnu muskulaturu, a ne daju neke posebne efekte, mnoge sam izmenila i preoblikovala kako bi bili efikasniji. Ja znam da će taj proces saznavanja stalno trajati i stalno se i menjati, jer je i tako sve oko nas promenljivo, kao i mi sami.
- Smatraš li da joga može da pomogne modernom čoveku da bude u boljem kontaktu sa sobom?
Imam individualni pristup u radu sa ljudima. To znači da sam upoznata sa mentalno-emotivnim stanjem ljudi koji dolaze na moje časove, kao što imam uvid u stanje njihovog tela. U zavisnosti od toga modifikujem položaje koje treba da rade i objašnjavam način kako da ih rade. Joga instruktor mora da podstakne i nadahne, da skicira mapu puta, kako plesati tokom časa kroz forme (asane). Učim ih da joga nije dostizanje nekog cilja, nije takmičenje, ni preterana fleksibilnost – “noga iza glave”, već povezivanje sa osećajima unutar tela, sa sobom, sa svojom stvarnom suštinom i potrebama, i pokušaj razumevanja funkcionisanja tela i uma i prilagođavanje psiho-fizičkom stanju u kojem se organizam trenutno nalazi, jer je to stalno podložno promeni. Takođe, to je odmor od svakodnevne žurbe i jurnjave, okrenutost ka našoj unutrašnjosti, kako bi se regenerisali. Da bi se postigla stvarna regeneracija treba da se pravi balans u toku vežbanja između akcije i opuštanja, dinamike i statike, ne sme se forsirati telo, preterano zamarati, a položaji treba da se rade ispravno da bi imali stvarne koristi od njih i da se ne bi povređivali u toku vežbanja. Svaki položaj ima svoj kontra položaj, tako i da serijal asana koji se radi treba da bude pažljivo izbalansiran. Disanje je isto veoma važno, kao pratilac svega toga, kao i povremeno vokalno pražnjenje preko ispuštanja zvukova i tome slično. Na taj način počinjemo da osećamo svoju pravu snagu i stvarne potrebe svog tela i prestanemo da se forsiramo i da namećemo sebi nešto što nam trenutno ne odgovara.
- Posle toliko godina bavljenja jogom i dalje se usavršavaš. Koliko je to važno za rad na sebi jer si ti neko ko pomaže drugim ljudima da bolje upoznaju sebe? Poželela si da sa ljudima podeliš svoja iskustva, pa si pokrenula i blog i fejsbuk stranicu. Zašto? Šta tamo pišeš?
Stalno preispitujem svoj način rada, menjam ga i prilagođavam u zavisnosti od novih otkrića do kojih dolazim. Pošto sam se i sama povredila od preteranog i pogrešnog vežbanja, otkrila sam da je čovek najslabiji u centralnom delu tela, to je otprilike pojas oko donjeg dela leđa. Svaki joga pokret ide odatle. Tako da svaki moj čas neizostavno sadrži jačanje prvo tog segmenta tela, pa onda sve ostalo. Zagrevanje zahteva dosta vremena, ali to je isto neizostavni deo časa. Joga čas, da bi bio kompletan, ne može da se ubrzava, jer u tom slučaju onda dobijamo neko anksiozno vežbanje, opet neku jurnjavu, žurbu i odrađivanje, pa tako umesto da usporimo i predahnemo, opet upadamo u zamku onoga od čega želimo da pobegnemo.
Dodatno sam se obučavala i da radim jogu sa ženama u trudnoći. Volela bih kada bi svaka žena samo uvidela koliko je važno biti u kontaktu sa sopstvenim telom u toku trudnoće i povezati se sa unutrašnjim porivima. Tada je žena najosetljivija i tu ima idealnu priliku da se upozna sa svojom suštinskom prirodom. Tada su posebno važne i vežbe disanja, jer više ne dišemo samo za sebe, već i za bebu. Ne mogu dovoljno ni da naglasim koliko su za porođaj značajni jačanje karlice i mišića karličnog dna, kao i celokupnog tela. Naravno, trudnoća zahteva posebno suptilan pristup i u stvari od suštinskog je značaja da instruktor može da oseti stvarne potrebe svojih vežbača, jer je tu ključ u postizanju najblagotvornijih efekata.
Napravila sam i joga projekat rada sa decom. Joga za decu je nešto sasvim drugačije. Vodi se kroz igru, glumu, maštu i vizualizaciju. Mislila sam da će to biti bolje prihvaćeno od osoblja vrtića. Međutim, vrtići još uvek ne pokazuju neku posebnu zainteresovanost za tako nešto. Izgleda da se još uvek ne uviđa koliko je za decu značajno da dođu u kontakt sa tako nečim.
Zanima me, takođe, i rad sa starijim ljudima, kada je telo već ugroženo procesom starenja i sputano. Sa tom grupacijom ljudi se sprovodi blag pristup, sa oprezom se posmatra kako se njihova tela polako otvaraju i menjaju i dolazim do saznanja da nikada nije kasno za rad na telu, ako se razume i oseća stanje u kojem se pojedinac nalazi, bez obzira na to koliko godina ima.
Vodim svoj blog i fejsbuk stranicu gde objavljujem korisne tekstove i stalno podsećam svoje polaznike na suštinske potrebe ispravnog vežbanja, i koliko je zapravo važno da razumeju šta oni to rade sa sobom i svojim telom i zašto baš tako vežbaju. Volela bih da imaju samo blagodeti od svega toga.
- Kako vidiš svoj put dalje? Da li je uopšte moguće živeti jogičke principe?
Moj put je u stalnom traganju kako što bolje živeti, kako se približiti stvarnoj sreći, kako dostići zdrav duh i koji su sve mehanizmi potrebni da bi održavali telo u zdravom stanju. To naravno nije uopšte lako razumeti. Mislim da formula nikada nije samo jedna. Svaki čovek nosi neku svoju matricu, koja se tokom života stalno raspetljava i zapetljava. Život nam nekada nameće bolne scenarije, koji nas usporavaju, ili ih mi teško prevazilazimo. Znamo da emocije dosta utiču na naš celokupan sistem, tako da treba da se upoznajemo i sa tehnikama kultivisanja uma, a pored raznih oblika meditacija, tu su i razne vrste psiholoških terapija koje treba da se primenjuju po potrebi. Naravno, tu spada i homeopatija, koja je sasvim holistička i koja može mnogo da pomogne.
Joga kao oblik vežbanja je po mom mišljenju jako važna i veoma zdrava aktivnost. Uz pomoć nje dolazimo u kontakt sa sopstvenim telom i svojim unutrašnjim procesima. Podižemo nivo sopstvene svesti, počinjemo bolje da razumemo stvarnost, a to se onda širi dalje. Zdrava, svesna osoba koja teži autentičnoj sreći neće ugrožavati sebe, druge ljude i svoju okolinu, već će biti podsticajna stimulativna rezonanca za sve u svom okruženju. Joga će tu pomoći i strpljivo i postepeno voditi osobu ka tom finom osećaju gde znamo da smo bar na tren u ravnoteži sa sobom i sa svim oko nas i gde je sve dobro. Kada jednom doživimo taj osećaj, znamo da smo na pravom putu ka dobrom zdravlju i opštem blagostanju.
